Možda ćeš jednoga dana

odoleti vremenu koje nas razdvaja

i zaustaviti sve u nekom lepenskom oblutku 

da pripoveda istoriju naših večeri između prvog slova u trouglu kosmičke moći

i spiralnog bila naroda

koji još traga za korenima.

Devojčice draga,

pupoljku moje gordosti

jedina preostala boginjo mudrosti boginjo ljubavi

nebo je pocepano, kontinenti se pomeraju,

svet gori i rađaju se nemoćni bogovi.

Putujem ali te ne ostavljam,

posmatram sasušena stabla i usahle reke,

sumorno rađanje sunca u velikoj seobi i besmislenom bekstvu.

Svet gori, svet iščezava u neznanju ,

u bolestima, u sveopštom ludilu.

A ti ,možda ćeš ti jednoga dana,

ali možda ćeš

jer te ne ostavljam

jer si druga polovina moje reči,

kadre da povrati svetlost reči,

koja je ljubav,

ali koja je ljubav,

ali koja je ljubav,

jedino nasušno spasenje ovog sveta u raspadanju.

(Radivoje Pešić)