...Čovek je sazdan od mašte i u mašti. Mašta je to što mu se međutim uskraćuje od najranijih dana.

Ono što će mu biti dopušteno kao mašta,čini od njega potrebnu ličnost. I njegova mašta nije više njegova. Prava njegova mašta ostaje  skrivena u njemu. Samim tim i njegova prava ličnost. On ima programiranu misao , programiran jezik, programiran radijus kretanja. A kada te prate , u nameri da otkriju tvoju tajnu (ti tajne nemaš), kada te izazivaju da zbog toga  iskališ bes, ne preostaje ti ništa drugo nego da ih sažaljevaš. Ali  to je nedovoljno za njihovo  zadovoljenje. Svesni svega što su učinili da te ugroze, ne zto što si im smetao, veš jednostavno što je na tebe došao red , ili što su te izabrali onako,bez reda (jer  je sve u njima bez reda), nastavljajući da konstruišu sumnju, oni zapravo nastoje da opravdaju svoj prvobitni postupak kao ispravan. Ali ne samo to. Njima nedostaju područja rada, jer  su im ograničena. Oni ne smeju napadati prave prestupnike,sumnjati u sumnjive. A moraju imati sumnjive. To je razlog stradanja nevinih. Oni smišljaju najmračnije zaplete, u koje se  do te mere uživljavaju, da im se oni  ni jednog trenutka ne čine lažnim. Tako zarađuju svoj  hleb, i donose radost svojoj deci, koja i ne sanjaju da uživaju blagodeti života sazdanih od patnje nedužnih. Svoj zločin prenose oni na svoju decu da ga sa njima podele,jer ga ne mogu sami nositi. Ali ih ni to ne umiruje, jer su svesni da ostala deca rastu bez zločina. Tada se okome na razaranja porodica i u tome nalaze ličnu satisfakciju. Ipak su ogorčeni na nekoga, na nešto. Mozak je neoptreban da bi se sve više ulazilo u zločin. Ne treba im tvoje sažaljenje, već tvoj bes , kao potvrda da se tobom uspešno bave. Tvoju tajnu sa lakoćom konstruišu, neprestano je dograđujući. Ti ostaješ bez tajne, i bez svedoka.

(Radivoje Pešić;1991 Beograd)