Žena je odraslo ljudsko biće ženskog pola.
U srpskom jeziku, naziv žena se takođe koristi u značenju supruga("moja žena").
(Wikipedia- slobodna enciklopedija)
(!)zajedničko delo svih umetnosti.......
totalno pozorište........
sveto pozorje............
apsolutni teatar.....
No (drama).
Žena.
U slavu i čast svim ženama koje sretoh na svom putu,
a koje su svojim gestovima, postupcima, rečima,
činjenjem i nečinjenjem, same o sebi ispevale ep
koji nema ni početka ni kraja...
Opij me hodom ,i sruši žarkom ljubavlju svojom...
No. 116.
Sturkirani kostim od tvida.
Crna rolka.
Crne bruka čizme.
Sivi šešir.
Dugačka vunena šal-pelerina.
Elegantno.
Mistično.
Dugačka uska haljina.
Bez bretela.
Sa stavom.
Lepršava ešarpa povezana nemarno oko glave.
Duga kosa.
Krati nokti.
Narukvice zveckaju u ritmu srca.
Nije se pojavio te zime.
Ni tog leta.
Ni sledećih.
Moljci su odradili svoje.
No. 115.
Trpi.
Čeka
Bdi.
Neguje.
Pati.
Podnosi.
Zanosi.
Prašta.
Mašta.
Nada se.
Nada se.
Nada se.
Žena.
No.114.
Za mene ga je vezalo to što sam gipka i lepa, i imam dugu kosu.
Atraktivna do mere koju on može da podnese.
Uspešna i talentovana toliko da to nije nikako mogao da podnese.
Finansijski potkovna, toliko da ne mora da bude galantan, pošto to
i ne ume. Ume samo da grabi.
Nikada ne otima. Ali zato uvek grabi sve što mu je na putu.
Vezalo ga je to što imam duge noge, koje je odmah zamislio prepletene oko svog debelog dupeta.
Što sam zanimljiva kao putujuće pozorište.
Što nisam kurvinski seksualna, već furam neki misteriozmi libido hobotnice koja se šunja po dnu okeana.
Oteralo ga je to što imam vokabular koji nije u stanju baš uvek da isprati, a da mu se knedla ne stegne u grlu kad treba da progovori.
Oteralo ga je to što mi pamet nije plitka bara po kojoj njegov prepumpani ego može neometeno da vesla.
Kad sam mu odškrinula vrata mojih odaja, pobegao u je kao buba kad se upali svetlo.
Od muke, priheftao se za moju auru, i sve što nije smeo da uradi po danu, radio je noću. Isisao je poslednji atom moje dobrote svojom dečačkom opsesijom da me ima.
Na kraju, sam je sebe obezglavio oružjem kojim nije umeo da rukuje.
Nikad se ne uzdaj u muškarca sa bradom!
Taj čovek je izdao svoju dugogodišnju ljubav, tj. mene.
Nakon 17 godina, i 17 oproštaja.
Posrao mi se u srce.
Taj čovek je izdao i svoju sexualnu robinju, medju čijim nogama je izdavao mene.
Ostavio je ko govno na kiši. Bez kajanja. I objašnjenja.
Taj čovek je izdao mene i svoju sexualnu robinju, sa svojom dražesnom prijateljicom, koja je mudro posmatrala zaplet, i učila na tuđim greškama.
Sahranila ga je jednim potezom.
Sa 17 biranih reči.
No. 111.
Njeno telo je vitko, skladno , na prvi pogled lepo. Godine ga nisu načele. Na drugi pogled, pokret izlomljen i umoran otkriva bol i gvozdeni otpor. Isušeno i krto do pucanja, to telo se besomučno brani, grči i zapomaže. Duboko unutra spava divlja devica, okovana gvozdenim bukagijama. Udavljena duvanskim dimom.
Moje telo je na prvi pogled sveže. Skidam haljinu i veš, proročki ga posmatram.
Vitko si i gipko. Još mirisno, još lelujavo. Koža se ponegde sprema na skok u ambis. Ne još! Ne ljubljena sam dovoljno. Zagrljaj bi me utešio. Dodir oživeo. Sve potoci i pritoke slile bi se u bujno jezero koje se mirno cakli duboko unutra.
No. 110.
Svi mi koji štitimo svoju krhkost, osuđeni smo na okoštavanje i mumifikaciju svojih najtananijih niti. Lice nam se pretvara u voštani pergament. Kičma u glogov kolac, kojim mlatimo po svojim i tuđim demonima. Obično nismo ni svesni tog rituala egzorcizma koji traje duže od zaborava i suptilno nas pretvara u kameni totem,u čijem središtu živi nežni leptir sa ružičastim prahom na prozirnim, nežnim krilima. I svaki put kad se pokrene uz-nemir, zadrhte trepavice-izdajice i prah se prospe ka zvezdama
No. 109.
U svojim ranim šezdesetima, nekadašnje lice devojčice što uvek isijava osmeh, sada visi nataknuto na okruglu glavu sa nedefinisanom frizurom, koja jasno poručuje-dosta mi je svega!
Odbačena pa potoljena, kao trula galija. Jednom je, nakrcana lenjim duhovima i opskurnim demonima, ona bila devojčica koja je nadrasla sve pre odrastanja, iživljavajući se nad nevinim ljiljanima svojim cinizmom presvučenim u osmeh. Sada-hoda po neistraženim uličicama i sokacima, u pokušaju da saplete sudbinu i prezir tuđeg muža kojeg i dalje zove svojim. Ne odustaje od svog scenarija obmane, baratajući njime spretnošću inkvizitora, braneći sopstveno poniženje i nemoć od izdaje koja je blješteći osmeh iskrivila u iskeženu masku besne životinje saterane u klopku. I dalje,ona igra sreću. Ona laje osmeh.
No.108.
-Sutra je novi dan.
I tako 12 godina....
No.107.
Šta me određuje da jesam što jesam? Debela , nervozna žila kucavica na vratu..povremena disleksija..moja unutrašnja bespuća..smeh iza koga se krijem, ili knedle koje gutam...revolucionarne akcije koje se redovno završavaju zatočeništvom u pijanstvu... bežanja... povratci... ekstravagantna obuća...lupkanje prstom po zidu...moji preci...ili potomci...
Neopisiva nežnost prema leptirima i delfinima.
No.106.
Uvek sam davala potpunu slobodu. Prijateljima. Ljubavnicima. Rodjacima. Neprijateljima. Slučajnim prolaznicima. Jurili su kao pomahnitali sa strane na stranu tog nepreglednog prostora, izbezumljeni od srećne okolnosti nepostojanja granica. Ja sam stajala kao obelisk zaboden u sred pustinje, i pokroviteljski se smešila njihovoj sreći, posmajući kako me pri prvom koraku zanemare, a nakon petog potpuno zaborave. Mislili su u svojim uzavrelim glavama : nepomična sam, od kamena sam, uvek će me lako pronaći. A zapravo su me izugbili. Jednostavno , lako i odmah, gubeći sebe u slobodi.
No.105.
No.104.
Ispred i oko mene je bio vedar dan kome sam htela da se dodvorim plavetnilom pozajmljenim iz raznih izvora. Moje je bilo prilično bledunjavo i na granici da se rastvori tu pred mojim očima u muljavu baricu.Zato pribegoh plavoj haljini i tirkiznoj ogrlici, šalu od svilenog konca u svim bojama spektra, nemarno prebačenom preko ramena, tek da ublaži pitomu golotinju, papučama posutim šarenim kamenčićima, buljuku bučnih narukvica od kojih je svaka imala jedinstvenu namenu i scenario. I – bila sam spremna. Za šta? Za jednostavne radnje.Poput: otići do bakalina po voće i cigarete, do teatra po skripte i partiutre, napisati nekoliko pisama, popiti čaj u kafeu, promatrati svet oko sebe i- ništa ne dirati!
No.103.
-Moram da krenem sada.
-Kuda?
-Nekuda.
-A ja?
-Pa, kreni i ti .
-Kuda da krenem?
-Nekuda...Odakle si došao?
-Ne znam.
-Ne znam ni ja. Ni kuda idem,ni zašto moram,zato bolje nemoj sa mnom.
No.102.
No.101.
Moje drugo Ja, ili prvo...uvek je zvučalo kao muškarac. Možda ću jednom postati moja najbolja drugarica, koja sa lisičijim osmehom porobljava svet, primoravajući ga da puzi ispod njenih velikih sisa i cvili da bude podojen.
No.100.
Ja umišljeno svesna, otkrila sam bogati grad u siromašnoj pustinji.
Uspešna i talentovana toliko da to nije nikako mogao da podnese.
Finansijski potkovna, toliko da ne mora da bude galantan, pošto to
i ne ume. Ume samo da grabi.
Nikada ne otima. Ali zato uvek grabi sve što mu je na putu.
Vezalo ga je to što imam duge noge, koje je odmah zamislio prepletene oko svog debelog dupeta.
Što sam zanimljiva kao putujuće pozorište.
Što nisam kurvinski seksualna, već furam neki misteriozmi libido hobotnice koja se šunja po dnu okeana.
Oteralo ga je to što imam vokabular koji nije u stanju baš uvek da isprati, a da mu se knedla ne stegne u grlu kad treba da progovori.
Oteralo ga je to što mi pamet nije plitka bara po kojoj njegov prepumpani ego može neometeno da vesla.
Kad sam mu odškrinula vrata mojih odaja, pobegao u je kao buba kad se upali svetlo.
Od muke, priheftao se za moju auru, i sve što nije smeo da uradi po danu, radio je noću. Isisao je poslednji atom moje dobrote svojom dečačkom opsesijom da me ima.
Na kraju, sam je sebe obezglavio oružjem kojim nije umeo da rukuje.
Nikad se ne uzdaj u muškarca sa bradom!
No.113.
Taj čovek je izdao svoju dugogodišnju ljubav, tj. mene.
Nakon 17 godina, i 17 oproštaja.
Posrao mi se u srce.
Taj čovek je izdao i svoju sexualnu robinju, medju čijim nogama je izdavao mene.
Ostavio je ko govno na kiši. Bez kajanja. I objašnjenja.
Taj čovek je izdao mene i svoju sexualnu robinju, sa svojom dražesnom prijateljicom, koja je mudro posmatrala zaplet, i učila na tuđim greškama.
Sahranila ga je jednim potezom.
Sa 17 biranih reči.
No.112.
No. 111.
Njeno telo je vitko, skladno , na prvi pogled lepo. Godine ga nisu načele. Na drugi pogled, pokret izlomljen i umoran otkriva bol i gvozdeni otpor. Isušeno i krto do pucanja, to telo se besomučno brani, grči i zapomaže. Duboko unutra spava divlja devica, okovana gvozdenim bukagijama. Udavljena duvanskim dimom.
Moje telo je na prvi pogled sveže. Skidam haljinu i veš, proročki ga posmatram.
Vitko si i gipko. Još mirisno, još lelujavo. Koža se ponegde sprema na skok u ambis. Ne još! Ne ljubljena sam dovoljno. Zagrljaj bi me utešio. Dodir oživeo. Sve potoci i pritoke slile bi se u bujno jezero koje se mirno cakli duboko unutra.
Uznemir ne dolazi.
No. 110.
Svi mi koji štitimo svoju krhkost, osuđeni smo na okoštavanje i mumifikaciju svojih najtananijih niti. Lice nam se pretvara u voštani pergament. Kičma u glogov kolac, kojim mlatimo po svojim i tuđim demonima. Obično nismo ni svesni tog rituala egzorcizma koji traje duže od zaborava i suptilno nas pretvara u kameni totem,u čijem središtu živi nežni leptir sa ružičastim prahom na prozirnim, nežnim krilima. I svaki put kad se pokrene uz-nemir, zadrhte trepavice-izdajice i prah se prospe ka zvezdama
No. 109.
U svojim ranim šezdesetima, nekadašnje lice devojčice što uvek isijava osmeh, sada visi nataknuto na okruglu glavu sa nedefinisanom frizurom, koja jasno poručuje-dosta mi je svega!
Odbačena pa potoljena, kao trula galija. Jednom je, nakrcana lenjim duhovima i opskurnim demonima, ona bila devojčica koja je nadrasla sve pre odrastanja, iživljavajući se nad nevinim ljiljanima svojim cinizmom presvučenim u osmeh. Sada-hoda po neistraženim uličicama i sokacima, u pokušaju da saplete sudbinu i prezir tuđeg muža kojeg i dalje zove svojim. Ne odustaje od svog scenarija obmane, baratajući njime spretnošću inkvizitora, braneći sopstveno poniženje i nemoć od izdaje koja je blješteći osmeh iskrivila u iskeženu masku besne životinje saterane u klopku. I dalje,ona igra sreću. Ona laje osmeh.
No.108.
-Sutra je novi dan.
I tako 12 godina....
No.107.
Šta me određuje da jesam što jesam? Debela , nervozna žila kucavica na vratu..povremena disleksija..moja unutrašnja bespuća..smeh iza koga se krijem, ili knedle koje gutam...revolucionarne akcije koje se redovno završavaju zatočeništvom u pijanstvu... bežanja... povratci... ekstravagantna obuća...lupkanje prstom po zidu...moji preci...ili potomci...
Neopisiva nežnost prema leptirima i delfinima.
No.106.
Uvek sam davala potpunu slobodu. Prijateljima. Ljubavnicima. Rodjacima. Neprijateljima. Slučajnim prolaznicima. Jurili su kao pomahnitali sa strane na stranu tog nepreglednog prostora, izbezumljeni od srećne okolnosti nepostojanja granica. Ja sam stajala kao obelisk zaboden u sred pustinje, i pokroviteljski se smešila njihovoj sreći, posmajući kako me pri prvom koraku zanemare, a nakon petog potpuno zaborave. Mislili su u svojim uzavrelim glavama : nepomična sam, od kamena sam, uvek će me lako pronaći. A zapravo su me izugbili. Jednostavno , lako i odmah, gubeći sebe u slobodi.
No.105.
No.104.
Ispred i oko mene je bio vedar dan kome sam htela da se dodvorim plavetnilom pozajmljenim iz raznih izvora. Moje je bilo prilično bledunjavo i na granici da se rastvori tu pred mojim očima u muljavu baricu.Zato pribegoh plavoj haljini i tirkiznoj ogrlici, šalu od svilenog konca u svim bojama spektra, nemarno prebačenom preko ramena, tek da ublaži pitomu golotinju, papučama posutim šarenim kamenčićima, buljuku bučnih narukvica od kojih je svaka imala jedinstvenu namenu i scenario. I – bila sam spremna. Za šta? Za jednostavne radnje.Poput: otići do bakalina po voće i cigarete, do teatra po skripte i partiutre, napisati nekoliko pisama, popiti čaj u kafeu, promatrati svet oko sebe i- ništa ne dirati!
No.103.
-Moram da krenem sada.
-Kuda?
-Nekuda.
-A ja?
-Pa, kreni i ti .
-Kuda da krenem?
-Nekuda...Odakle si došao?
-Ne znam.
-Ne znam ni ja. Ni kuda idem,ni zašto moram,zato bolje nemoj sa mnom.
Ko god pođe sa mnom ne stigne nigde.
No.102.
 |
| (Oliver Petry) |
No.101.
Moje drugo Ja, ili prvo...uvek je zvučalo kao muškarac. Možda ću jednom postati moja najbolja drugarica, koja sa lisičijim osmehom porobljava svet, primoravajući ga da puzi ispod njenih velikih sisa i cvili da bude podojen.
Ona me je od prvog trena usvojila, kao neko defektno mače iz kontejnera, sa iščašenim kukom i krmlejivim očima. Čistila me od parazita i buva predano, kao da me je sama okotila u svojoj kuhinji.Tešila me subdominantno, a onda je shvatila da je najbolje da se povuče i ostavi me samu neko vreme da, ili umrem, ili se uljudim. Ili poludim. Iz njenog krofnastog obraza je nekontrolisano pljuštala ljubav u mom pravcu, i slivala se niz mene, kao suviše rstvorena boja ,na masnoj podlozi.
- Ti si mila moja akvarel bez nade, sa tendencijom da možda jednoga dana postane moćni enformel. A dotle......
Mogla sam nesmetano da urlam .
No.100.
Ja umišljeno svesna, otkrila sam bogati grad u siromašnoj pustinji.
I otvorila su se još jedna vrata koja nikuda ne vode.
No.99.
...i tako sam se ja trudila da srču sakupim na gomilu i od nje sagradim dvorac za sve nas. Za svakoga po jedan sprat, sa zasebnim ulazima i zajednickim izlazom, da se ne bismo sretali. Nije vredelo. Neko, vičniji i posvećeniji od mene bacio je kasetnu bombu na moj neusredsređeni život i sve je nestalo za manje od jednog trena. Svi su se povukli u svoje zaklone. Jedino sam ja zapomagala. Zapomagala sam tako 34 meseca,726 dana i 17 sati. A onda sam zanemela. Ni zarezi više nisu izlazili iz mene.
No.98.
No. 97.
No.99.
...i tako sam se ja trudila da srču sakupim na gomilu i od nje sagradim dvorac za sve nas. Za svakoga po jedan sprat, sa zasebnim ulazima i zajednickim izlazom, da se ne bismo sretali. Nije vredelo. Neko, vičniji i posvećeniji od mene bacio je kasetnu bombu na moj neusredsređeni život i sve je nestalo za manje od jednog trena. Svi su se povukli u svoje zaklone. Jedino sam ja zapomagala. Zapomagala sam tako 34 meseca,726 dana i 17 sati. A onda sam zanemela. Ni zarezi više nisu izlazili iz mene.
No.98.
 |
| (Lindzey Beal) |
No. 97.
Ona je vazda je tu negde oko mene, i sekira se u svom kratkom pamćenju u našoj kući bez prozora i vrata. Vojvotkinja od prinude! I sada sigurno korača. Od-do. Pa opet. Ona, kada korača,gega se suptilno kao da pravi otklon od sebe same. Kao da je svaki naredni korak , još jedan samo do provalije, koju odlaže svaki put za neki drugi put.U istoj kući živimo, razdvojene eonima. Za sobom uvek nosi oblak grmljavine iz kojeg nikada ne znas šta će poteći. Munje ubojite ili blagotvorni prolećni pljusak. Ona je dole ja sam gore. Svaki put kada se približava kući, koju smo spontano podelile kada se saznanje usadilo u kućni prag kao glogov kolac, svaki put kada joj se približava, ispred nje se prvo valja oblak, koji ozrači smrću sve što lizne usput. Zatim ona uhodava nesmetano u to sto se prinudno zove naš dom, koji pulsira neskladom od kad je prva cigla naopačke u temelj ugurana. Nesvesna ledenog vihora koji davi sve što je živo. Nesvesna krivice koja mi cepa jetru. Koju je Gordi vezao u mom nekada toplom stomaku. Kada uhoda u svoju imperiju,gde nesrećna vlada vekovima,uvek prvo baca ključeve, pokretom tamničara kojem je pun kurac ropstva i čuvanja. Stalno sam se pitala šta me više iritira i plaši-zvuk ili sam pokret koji zvuk stvara. Mrak. Mrak je ipak bio najgori. Onaj mrak neosvojivi,koji opstaje godinama kao stanje, a ne kao periodična pojava. Ona od tog mraka nije videla ništa. Ni sam mrak, ni njegove vilolike spavače. Naviknuta na njega kao močvara na maglu, kretala se po njemu sasvim komotno a mučno, nikada se ne sapelvši o tepih,sofu,ili nogu fotelje.Uvek je tačno znala gde je šta. Jedino nije pojmila gde je njena kreacija.
Svojim tananim instinktima, sakupljala je ,kao po kontejnerima,otpatke ljubavi. Iznošene, izgrižene,dotrajale, ofucane, pokvarene,trule i smrdljive...Hranila je njima svoje ispalkane oči,nas, svoje strahove i pakosti. Tiho i besčujno. U ćošku podruma gajila je i nadu. U kojim bojama su bile njene nade, to nikada nisam smela ni da zamislim.
Svojim tananim instinktima, sakupljala je ,kao po kontejnerima,otpatke ljubavi. Iznošene, izgrižene,dotrajale, ofucane, pokvarene,trule i smrdljive...Hranila je njima svoje ispalkane oči,nas, svoje strahove i pakosti. Tiho i besčujno. U ćošku podruma gajila je i nadu. U kojim bojama su bile njene nade, to nikada nisam smela ni da zamislim.
Majka bez majke. Nenaučena da grli. Kao grlica.
Možda i ona sada misli na mene, svojim tananim isprekidanim mislima,spravljenim od sirovog radioaktivnog Urana. Nedostaje mi uvek kada je najbliža.
Možda i ona sada misli na mene, svojim tananim isprekidanim mislima,spravljenim od sirovog radioaktivnog Urana. Nedostaje mi uvek kada je najbliža.
A sada..?
Sada je nekako OK.
No.96.
No. 95.
Svuda se krećem naopačke, i skrećem svakome pažnju na sebe željom da neopažena budem. Protkana filigranski lepotom i rugobom, sve u zavisnosti od količine ljubavi koja trenutno struji mojim meridijanima.Vitka kao vreteno.Teška kao vasiona. Muljam nervozno i nežno svojim nadarenim prstima, sedam kamenčića u svojim džepovima. Biram nevidom onaj koji će me odvesti tamo gde treba.
No.94.
No. 93.
Izmišljam svet, drugo izdanje,
drugo, dopunjeno izdanje,
idiotima za smeh,
melanholicima za plakanje,
ćelavima za češalj,
psima za čizme.
Evo i poglavlja:
Govor Životinja i Bilja,
a uz svaku vrstu
odgovarajući rečnik.
Čak obično dobar dan
pomenuto uz ribu,
tebe, ribu i sve ostale
okrepiće u životu.
Ta odavno slućena,
improvitzacija šume
iznenada na javi reči ispoljena!
Ta epika sova!
Ti aforizmi ježa
sastavljani dok
smo uvereni,
da samo lenčari i leškari!
Vreme (drugo poglavlje)
ima prava na mešanje
u sve, u dobro i zlo.
Ipak - onaj što planine drobi,
okeane pomera i
prisustvuje kruženju zvezda,
ni najmanju vlast neće imati
nad ljubavnicima, jer su suviše nagi,
suviše zagrljeni, nakostrešene
duše, kao vrabac na ramenu.
Starost je samo pouka
u životu bandita.
Ah, dakle, svi su mladi!
Patnja (treće poglavlje)
ne vređa telo.
Smrt,
dolazi dok spavaš.
I sanjaćeš,
da je disanje krajnje izlišno,
dar je tišina bez daha,
a muzika dobra,
majušan si kao iskra
i gasneš u taktu.
Samo takva je smrt. Veći bol
osećaš držeći ružu u ruci
i veći užas
videći da je latica pala na zemlju.
Samo takav je svet. Samo tako
se živi. I samo tako umire.
Sve ostalo - je kao Bah
na trenutak sviran
na pili.
(Vislava Šimborska)
No 92.
No 91.
Mene sve vređa. Vređa me samoća , vređa me i gužva. U jednoj sam opustošena,u drugoj ponižena. Sve me vređa. Iz običnog -Dobar dan- curi ravnodušnost koja se uliva direktno u moju jetru, i onda okrenem glavu i pozelenim, i obrve mi se ufaltaju. Jer vređa me ta uopštena ljubaznost drugih prema drugima, a ponjaviše prema meni. Ljubaznost je posprdni naziv za licemerje, a licemerje krivi crte lica i srca. Gužva ih, kao toalet papir pre nego što se upogani.Vređaju me duhovi u mojoj kući, jer znaju da me vređaju, i onda mi prosipaju, šećer,mleko,supu.. postavljaju stolicu da se o nju sapletem, i bojler na tačno proračunatu visinu, da o njega uvek raspalim glavu kad perem kosu na brzinu..Vređa me moj život šte me živi kao uvredu.
No 89.
No 88.
No 87.
Zovem se Voljena.
Bez akcenta.
No 86.
Naš dom su svi mrzeli, osim mene. Prvo su ga mrzeli
oni što su ga gradili, onda oni nad čijim je humkama i
kostima sagrađen, a na posletku ovi što su u njemu živeli, parili se i
kukali. Ulazili su i zlazili iz njega
kao iz gasne komore, ojađeni i poluživi. Bežali su , vraćali se, čas su pevali,
čas plakali, prdeli i smejali se, tukli se i vređali , proklinjali i zapomagali,
i tako u krug. Komšije su govorile da je
to tako zbog ponornice koja nas nemilosrdno
zrači i zamajava odozdo. Pljuckali su tri puta preko ramena, svaki put
kad su trebali da nam predju prag. Posedeli bi, popili kafu,slatko i vodu ,
izlili svoj žuč po našim tepisima i zidovima,
i onda odlazili u svoje brloge da nas ogovaraju, i budu srećni u svojoj
drugačijoj nesreći.
No 85.
No 84.
O! Ipak, kakvo čudo predstavlja za mene
to slabašno telo, ta jadna osoba,
to kolebljivo zdravlje,
ti živci uvek ljuti na sebe,
upravo to mi je trebalo!
Kakvo čudo koje me oživi!
O okolnosti,
Čoveče,
Jedina mogućnosti!
A,toliko drugih ljudi nije me posedovalo...
/Paul Valery/
No 83.
No 82.
No 81.
Jednog dana smo se strašno posvađali. Nakon toga ja sam mu skuvala kafu. Bilo bi suviše olako, da sam mu jednostavno pljunula u lice.
No 80.
Pažljivo sam birala prostor i okruženje u kojem ću obitavati, kretati se, misliti, sticati prva saznanja, o prostoru, okruženju, obitavalištu, kretanju i formiranju mišljenja... Ne, nisam odabrala društvo kolenovića, pesnika, izumitelja, vladara ili sveštenika. Odabrala sam grupu nesrećnika,koji nisu bili ni previše nesrećni , ni premnogo pametni. Bili su takodje obični , kao i taj letnji dan kad sam banula na njihova skromna vrata.
No 79.
No 78.
No 77.
No 76.
No 75.
(Andrea Kiss)
No 74.
No 73.
No 72.
No 71.
No 70.
No 69.
No 68.
No 67.
Nepodnošljivo mi je da gledam prašinu zaturenu po ivicama i prevojima klavira, koja se taloži godinama na jedan te isti način.Svako je glancao sredinu, niko se nije bavio ćorsokacima. Takođe su mi nepodnošljivi nerudeni ormani,sa bezredno nabacanim stvarima,izmešanim kislekastim mirisima znoja, parfema, naftalina i zagorelog paprikaša. Kao neke male tamnice prošlosti.A onda, i ti ljudi što se usput peglaju mokrim rukama,preko grudi, dupeta i niz nogu. Svako glanca sredinu, niko se ne bavi ćorsokacima,koje je jedino moja baba zvala, nerazumljivim imenom,finese.
No 66.
Sve mi imamo slatke usne vrele višnje, i slatku višnju vrele usne. Ali avaj! Johnny goes to Hollywood.
No 65.
Moje suze su izbirljive. Poteku ponekad kao sveta vodica iz kamena, iz godova na crvotočnom javorovom panju,iz freske jednog manastira u Gruziji...Kad poteku kotrljaju se kao kamenje niz neku čvornovatu liticu.Džombaste, teške i asimetrične. Izvor im je nepresušan,a kraj nedogledan.
No 64.
O nežnosti moja, gotovo neljudska !
No 63.
No 62.
No 61.
No. 60.
No 59.
No 58.
No 57.
Pismo...
-Možda mislim na tebe,baš kao što mislim na sebe, ali ti neću dati da se napiješ vode sa moga dlana,i ako te četiri savršene kapljice nosim iz kloake vasione samo za tebe.
No 56.
(Andreas Heumann)
No 55.
Žensko srce se ne menja tokom vremena, niti se preobražava s godišnjim dobima; žensko srce dugo krvolipti, ali ne umire; žensko srce je nalik na stepu koju čovek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje, po njoj čupa drveće i spaljuje travu, stenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lobanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna. Proleće u njoj ostaje proleće, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena.
Halil Džubran
No 54.
I tako, jednoga dana ona je rodila raspevanu ćerku, ali nije znala šta da čini sa njome, jer sama nije imala majku.
No 53.
You
There is another world.
Eric Green
No 52.
Idem.
Padnem
Namestim krunu.
Idem dalje.
No 51.
No 50.
Poznavala sam u detinjstvu pticu
srca sitnog kao lešnik,
a umrla je od tuge
već u treću zoru
kad su joj ljudi oteli
gnezdo i goru.
I sećam se nekog starog
tužnookog pseta
koje je imalo snage
da skapa od žalosti
kada je nestalo drage
ruke iz koje primalo
milovanja, udarce i kosti.
Samo sam ja preživela
smrt voljenog bića,
i mnogo mi se dragih prijatelja
izgubilo u dubini mraka,
preživela niz izdaja, i kleveta,
i rastanaka,
i opet mi se hoće
sunca i sveta.
Desanka Maksimović
No 49.
No 48.
Oduvek sam sam zazirala od žena, a posebno muškaraca, sa malim nosem.Dok je moj napeto štrčao , kao ključ od ludnice, i zaklanjao mi pogled levo dole i desno u stranu, duboko sam sumnjala u njihovo poštenje i celovitost, i svoju tananost.
No 47.
No 46.
Količina njenog bezobrazluka je direktno proporcionalna količini nesreće, davno i duboko zakopane u pustinji, u blizini fatamorgane. Svakog jutra kada se probudi, ona hita na to vrelo da se natankuje svežom iluzijom, koju posle besomučno pljuje svuda i na svakoga, ko joj se učini iole nedokučiv.Vremenom je iz njenih pora, i telesnih otvora počeo da se širi neopisiv zapah sebičnosti i drugih zelenih otrova što štipaju za oči, jetru i srce. Svuda gde je stigla a gde nije doprla , ona se razmetala svojom zatucanošću koju je dijamantski precizno izbrusila, uglavnom na omekšalom egu izbezumljene sredovečne gospode, što su trošili na nju svoje besplodno vreme, neušeđeni novac, i demodirane spavaćice svojih biviših žena. Jadnica,šaputale su žene. Gracija ,roptali su muškarci. Cveće je gordo ćualo...
No 45.
No 44.
No 43.
Razmišljala sam korenjem, kao samonikla biljka u zapuštenoj seljačkoj avliji..
No 42.
No 41.
Ostari se onog dana kad se ne rekne ni jedna laž.
Kjoši
No 40.
Ja sam šuma i noć tamnog drveća. Ali ko ne zazire od moje tmine, naći će pod mojim čempresima i obronke obrasle ružama. Promenljiva sam i divlja, i u svemu žena. I to ne vrla! Makar se među muškarcma zvala; duboka, verna, večita, tajnastvena..Iz dna duše volim samo život,i to najviše onda kada ga mrzim.
Nietzsche
No 39.
- Odakle nam dolazi principessa ?
- So this is the world. I’m not in it. It is beautiful!
No.37.
No 35.
No 34.
No 27.
Tako je normalno čeznuti za jednim čovekom, popuniti prazninu sa drugim, i biti čežnja mnogima. Milioni ljudi funkcionišu po principu duševne prostitucije. To je tako normalno(!)
No 26.
No 25.
No 23.
Promoterka post socrealističkog modnog trenda, u svakoj prilici je nataknuta na ekstremno visoke štikle. Šminka se umereno ali uporno. Njena,provereno patetična slovenska duša, visi raščepljena između Josifa Brodskog i prozapadne subkulture. Kad je tužna piše pesme, laku prozu i plače sa strašću osuđenika na smrt, a kad je povremeno i kratkotrajno srećna želi da deluje nevino i pretenciozno odejdnom.
Ovaploćenje tog paradokosalnog ideala pronalazi u šizofrenom mimohodu sa muškarcem samo tri puta starijim od sebe.On je ključar i dželat njene bizarne duše, takođe odjednom.U povremnim susretima igraju školice,tako što niko ne mrda iz svog polja. On iz parafilije, ona iz nimfomanije.
No 22.
No 21.
No 20.
Prvo su se rodile njena majka i maćeha, a posle se rodila Ona. Onda je druga odjednom postala prva,a prva se preobratila u ožiljak koji će vasceli život da peče. Onda se rodilo njih šestoro.Onda je Ona morala da im bude prva. Onda su je gonili da u ponoć rasteruje vile od konja i da im rasplete umršene grive.Onda je nisu voleli. Onda je ona bežala na dženariku da posmatra svet. Onda su je udali.Onda je pobegla. Onda su je jurili. Onda se sakrila. Onda je opet nisu voleli.Onda se udala.Onda je on već imao dve žene.Onda je on tukao. Onda je ona opet bežala. Onda nije našla dovoljno visoku dženariku. Onda je postala prva. Onda je on umro.Onda su došle vile i polomile dženariku.Onda je ona uvenula, pa se skamenila,pa se naljutila.
-Oj živote,jebem li ti majku, i kad budem umrla ima da te se sećam!-
No 19.
Da li je lezbejka žena?
No 18.
No.96.
No. 95.
Svuda se krećem naopačke, i skrećem svakome pažnju na sebe željom da neopažena budem. Protkana filigranski lepotom i rugobom, sve u zavisnosti od količine ljubavi koja trenutno struji mojim meridijanima.Vitka kao vreteno.Teška kao vasiona. Muljam nervozno i nežno svojim nadarenim prstima, sedam kamenčića u svojim džepovima. Biram nevidom onaj koji će me odvesti tamo gde treba.
No.94.
No. 93.
Izmišljam svet, drugo izdanje,
drugo, dopunjeno izdanje,
idiotima za smeh,
melanholicima za plakanje,
ćelavima za češalj,
psima za čizme.
Evo i poglavlja:
Govor Životinja i Bilja,
a uz svaku vrstu
odgovarajući rečnik.
Čak obično dobar dan
pomenuto uz ribu,
tebe, ribu i sve ostale
okrepiće u životu.
Ta odavno slućena,
improvitzacija šume
iznenada na javi reči ispoljena!
Ta epika sova!
Ti aforizmi ježa
sastavljani dok
smo uvereni,
da samo lenčari i leškari!
Vreme (drugo poglavlje)
ima prava na mešanje
u sve, u dobro i zlo.
Ipak - onaj što planine drobi,
okeane pomera i
prisustvuje kruženju zvezda,
ni najmanju vlast neće imati
nad ljubavnicima, jer su suviše nagi,
suviše zagrljeni, nakostrešene
duše, kao vrabac na ramenu.
Starost je samo pouka
u životu bandita.
Ah, dakle, svi su mladi!
Patnja (treće poglavlje)
ne vređa telo.
Smrt,
dolazi dok spavaš.
I sanjaćeš,
da je disanje krajnje izlišno,
dar je tišina bez daha,
a muzika dobra,
majušan si kao iskra
i gasneš u taktu.
Samo takva je smrt. Veći bol
osećaš držeći ružu u ruci
i veći užas
videći da je latica pala na zemlju.
Samo takav je svet. Samo tako
se živi. I samo tako umire.
Sve ostalo - je kao Bah
na trenutak sviran
na pili.
(Vislava Šimborska)
No 92.
No 91.
Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
(Laza Kostić)
Mene sve vređa. Vređa me samoća , vređa me i gužva. U jednoj sam opustošena,u drugoj ponižena. Sve me vređa. Iz običnog -Dobar dan- curi ravnodušnost koja se uliva direktno u moju jetru, i onda okrenem glavu i pozelenim, i obrve mi se ufaltaju. Jer vređa me ta uopštena ljubaznost drugih prema drugima, a ponjaviše prema meni. Ljubaznost je posprdni naziv za licemerje, a licemerje krivi crte lica i srca. Gužva ih, kao toalet papir pre nego što se upogani.Vređaju me duhovi u mojoj kući, jer znaju da me vređaju, i onda mi prosipaju, šećer,mleko,supu.. postavljaju stolicu da se o nju sapletem, i bojler na tačno proračunatu visinu, da o njega uvek raspalim glavu kad perem kosu na brzinu..Vređa me moj život šte me živi kao uvredu.
No 89.
No 88.
No 87.
Zovem se Voljena.
Bez akcenta.
No 86.
Ceo prostor bio je ispunjen sivilom, rasparenim starim nameštajem, i
mržnjom. Trebalo mi je prilično vremena
da pohvatam, ko je kome šta, ko
koga mrzi, i da li iko ikoga voli.
Ispod kreveta, u
ćoškovima, fijokama, u naborima zavesa, u natkhasni pored velikog ogledala,u
kotliću za vodu, sudovima i saksijama, svuda su se krili odvratni demoni; zubati, ćoravi i kljakavi, nabrekli od mržnje, spletki i suza koje su se
redovno u velikim količinama proizvodile u ovom prostoru, koji su svi bez srama
zvali -Naš dom.
No 85.
Ja sam osetljiva i
nežna..
Ne jedem meso, ali ni
jednu životinju ne bih dotakla, jer su prljave i smrde,a ja sam tako nežna..
Gajim endemsku empatiju prema lepoti i čovečnosti, ali ne
uplivavam u duboke i mutne vode emocija,
jer sam nežna..
Imam lice bezazlenog
deteta i lako se rasplačem, jer moram da budem najbolja. I, kad sam najbolja,
ja sam nežna. A kad nisam, ja onda
plačem.
Često se uplašim
sunovrata, nostalgije, i dodira. Ali se nikada ne plašim straha.Strah je za slabiće i
mrsomude, a ja sam samo nežna..
Da, bojim
se i vode, i bezobzirne intimnosti kojom
se ona nameće. Mrzim nametljivce i uvaljivače u moje strujno kolo, jer ja sam nežna,i tuđa prisutnost me žulja.
Govore da sam
halapljiva i da hranim sebe strašću divlje svinje, ali meni je samo potrebno sve, jer ja sam nežna..
No 84.
O! Ipak, kakvo čudo predstavlja za mene
to slabašno telo, ta jadna osoba,
to kolebljivo zdravlje,
ti živci uvek ljuti na sebe,
upravo to mi je trebalo!
Kakvo čudo koje me oživi!
O okolnosti,
Čoveče,
Jedina mogućnosti!
A,toliko drugih ljudi nije me posedovalo...
/Paul Valery/
No 83.
 |
| /Margarethe Mather/ |
No 82.
Pre nego što sam došla na zemlju , bila sam ista kao i sad.
Kao mala devojčica
bila sam ista kao i sad.
Izrasla sam u ženu ,
ali sam i dalje bila ista.
Kada je porodica u
kojoj sam se rodila uredila da se ovo telo uda, bila sam ista.
Moja svest nikada se
nije poistovetila sa ovim promenljivim telom, i dok sam ćuteći prihvatala to , bila
sam ista.
I uvek, i ako je
stvaralački ples u dvorani stvaranja uvek drugačiji , ja sam ista. Ja ću uvek biti ista.
Ananda Moji Ma
Jednog dana smo se strašno posvađali. Nakon toga ja sam mu skuvala kafu. Bilo bi suviše olako, da sam mu jednostavno pljunula u lice.
No 80.
Pažljivo sam birala prostor i okruženje u kojem ću obitavati, kretati se, misliti, sticati prva saznanja, o prostoru, okruženju, obitavalištu, kretanju i formiranju mišljenja... Ne, nisam odabrala društvo kolenovića, pesnika, izumitelja, vladara ili sveštenika. Odabrala sam grupu nesrećnika,koji nisu bili ni previše nesrećni , ni premnogo pametni. Bili su takodje obični , kao i taj letnji dan kad sam banula na njihova skromna vrata.
No 79.
Nemam kintu ni za
cigare. Detaljno planiram šta ću da
jedem svakog božjeg dana, ko da sam na teškom nutricionističkom
programu ,nisam kupila ni jedne
cipele već tri godine ,a haljine
da i ne spominjem.Polako zaboravljam kako miriše more, i ne pamtim kad me je neko izveo na
večeru , a srećna sam! Šta mi je?
No 78.
No 77.
A oni...?
Oni su me
mučili. Na svakojake načine. A ponajviše su me mučili svojom ljubavlju, zbog
koje sam mnogo kasnije postala prvo, jadna, pa komplikovana, pa ohola. A ustvari , sve je
bilo mnogo jednostavnije. Bila sam samo nesrećna.Kondenzovano nesrećna, i ultimativno
uplašena. Danas, ove blagovetrovite i blagoglagoljive noći, ja sam ujednačena.
Ptičica u mojim grudima konačno mirno
drema na svojim tankim klimavim
nogicama, ušuškana debelim pokrivačem od moje odrane kože. Slava joj! Bila je tako lepa. I
skladna. I ranjena.
No 76.
Bila sam lepotica. Za kojom se okreću, ali je niko ne vidi.
Tanka struna otkinuta sa mesečine i bačena u blato Zemlje. Svako ko me je sreo, kidao je zubima parče po parče sa
mene. Od mene. Iz mene. Posmatrala sam, duboko i
sigurno zakopana u tajnom pasažu šarenog lavirinta, zverske odbleske nečovečnosti u
kaleidoskopima muškaraca i žena koji su me susretali u mimohodu.
Najbolesniji su bili učenjaci i mudraci. Oni što misle da znaju, da znaju,
što čak ni ne posumnjaju u svoju obnevidelost. Pokušavala sam da spoznam šta to iz
mene priziva njihove demone, odmazde, linčovanja, utamničenja , raspeća...Koji
je to deo mene koji ja, nikada sama nisam videla u ogledalu.
Jednog popodneva, negde na bliskom istoku sa listovima Nane među zubima, shvatila sam-
na Zemlji ne žive ljudi! Nekim čudom,
još uvek sam bila lepotica, koju na sreću ,niko ne vidi.
No 75.
(Andrea Kiss)
No 74.
Svakog jutra nateram
sebe da pitomo otvorim oči, i ustanem na
desnu nogu , poželim suncu dobar dan , a
onda sve pođe u kurac.
Nikada nisam razlučila
šta je to dobrota. Uvek kada bih pomislila – Evo je! To je dobrota! –Ona bi
se raspršila kao polen sa cveta, oduvan severozapadnim vetrom. Viđala sam mnoge
primerke toga što je određeno kao pojam dobrote u različitim oblicima, stanjima i formama, ali jedina koja
je bila izvorna i nepromenjiva postojala je u očima životinja.
No 72.
Meni je jednog četvrtka pre četiri godine, sve postalo svejedno. Bio je običan letnji dan, pun sunca i ne previše vruć. Nekako ujednačen. Kao što sam i ja sada.
No 71.
Da li bih se družila
sa tom osobom, što me ravnodušno
posmatra iz ogledala?
Da li bi me
zaintrigirala, i zapalila u meni toplu vatru
poštovanja, obasjanu divljenjem? Da li bih je volela? Bi li umela da razumem njene oscilacije? Da li bi mi bila
prijatelj, zbog kojeg u pola noći u pidžami
izlazim na kišu da ga zagrljajem
utišam? Da li bih joj praštala isključivost i taštinu? Da li bih joj se obradovala? Da li bih razumela
tihi vapaj,koji se poput prašine
otrese sa njnih trepavica svaki put, kad
se tramvaj survava niz gradsku kaldrmu,
jedan sat pre svanuća. Da li bih..?
No 70.
No 69.
Moj anđeo čuvar se raspevano kikotao nakon svake
dobijene bitke, iako su mu se od prekovremenog rada otromboljila njegova
prekrasna safirna krila. U medjuvremenu, besomučno me je kljukao bajkama, muzikom, narodnom epskom
poezijom,basnama, legendama i bojama,
bez bojazni da ću se overdozirati. Redovno me
vodio u prekrasne svetove kao u lunpark, i punio je moje
grudi zvezdama, što je svake noći besomučno sa neba otresao za mene.Čuvao me je nežno i brižno kao
nekakvu dragocenu pticu u malom kavezu, spravljenom od neke posebne
smeše molitvi, i dragi Bog beše
zadovljan nama!
No 68.
Msm, milaaaa, jbt to ti
je kao da putuješ na ledjima Lude kroz Veliku arkanu, a na kraju tog pičvajza
te čeka Adam Kadmon lično,da ti
se nejebe keve. Msm, potpuno irelevantno ludilo!
No 67.
Nepodnošljivo mi je da gledam prašinu zaturenu po ivicama i prevojima klavira, koja se taloži godinama na jedan te isti način.Svako je glancao sredinu, niko se nije bavio ćorsokacima. Takođe su mi nepodnošljivi nerudeni ormani,sa bezredno nabacanim stvarima,izmešanim kislekastim mirisima znoja, parfema, naftalina i zagorelog paprikaša. Kao neke male tamnice prošlosti.A onda, i ti ljudi što se usput peglaju mokrim rukama,preko grudi, dupeta i niz nogu. Svako glanca sredinu, niko se ne bavi ćorsokacima,koje je jedino moja baba zvala, nerazumljivim imenom,finese.
No 66.
Sve mi imamo slatke usne vrele višnje, i slatku višnju vrele usne. Ali avaj! Johnny goes to Hollywood.
No 65.
Moje suze su izbirljive. Poteku ponekad kao sveta vodica iz kamena, iz godova na crvotočnom javorovom panju,iz freske jednog manastira u Gruziji...Kad poteku kotrljaju se kao kamenje niz neku čvornovatu liticu.Džombaste, teške i asimetrične. Izvor im je nepresušan,a kraj nedogledan.
No 64.
O nežnosti moja, gotovo neljudska !
No 62.
Ona , sa očima delfina
i rukama zidara, jezikom pesnika i intonacijom testere, hranila je sedam bezubih
usta i nikome, nikada nije zavidela. Kad je pun mesec,
navlači tešku zavesu na prozor, i pocepanu
spavaćicu na sebe, tiho pevuši kroz nos i glasno
vene.
No 61.
kako su druge uvek imale nešto bezuslovno
kako su pričale
kako su se smejale
milovale
plakale
kako su obećavale
kako su bile lepše
smislenije
prave
pre mene je uvek bio
neko
pored mene-niko.
No 59.
Kupila sam juče
crvenu haljinu od mekanog pliša.
Volim tu crvenu boju strasnog Rubina. I ako odvratno mi stoji, nisam mogla da joj
odolim.Sama mi je došla u ruke. Kao i ti. Kada budem jednom
pošla tebi u susret,od kojeg me već sada peku oči,obućiću nju,i jos ponešto kupljeno u najskromnijim arapskim
bazarima. Šarene marame,narukvice sa raznobojnim kamenčićima,prizvaću kišni dan i
pomilovati usput sve lutalice, da se zarazim potpuno. Onda nećeš poželeti
da me dotakneš. A ako se ipak odlučiš na samoubistvo mojom kožom,čekaće te
explozija gadosti i banalnosti. Plastična kineska čipka,gaće za jednokratnu
upotrebu,moj svet sazdan bez osnova.Svet apsurda,svet besmisla.Za
mene, za tebe.....Za koga..?
No 58.
Ženskoj je duši pisano da robuje
strastima raznim..Kad to shvatiš i prihvatiš, baškarićes se u mukama svojim ,kao
hijena u strvini. Srećna i sita.
No 57.
Pismo...
-Možda mislim na tebe,baš kao što mislim na sebe, ali ti neću dati da se napiješ vode sa moga dlana,i ako te četiri savršene kapljice nosim iz kloake vasione samo za tebe.
Sa jednom ću umiti tovoje musavo lice divljakuše,i
podmetnuću ti ogledalo pod nos.Da dišeš u njega, i kroz maglu nazreš moju
nameru da od tebe načinim Boginju moje osame.Dobra si. Znaš to!
Zato ću te drugom
kapi miropomazati,da ne umreš kada dođe trenutak rastvaranja, i kada se sva
lica pretvore u jedno.
Moje. Ili tvoje. Nebitno. Ti si ja
,i ja sam ti, i samo zbog tog dualiteta je važno da ne umreš.
Treću kap ću
razmazati po tvojoj puti nežnoj, i svake ću noći, dok spavaš
drhtavo,prstima neumešnim svojim,crtati
naše dane po njoj. Svih sedam. Baš kao što je i sedam kamenova tvojih,što ih po džepovima vucaraš , i misliš- on ne zna!
Ne znam dal’ živ jesam, i dal’dišem dok svojom te
stvaram. Ali za kamenje blistavo tvoje,od promašaja i boja duginih-znam.
Kao što znam,
da ću poslednju kap prokrijumčariti u zubima svojim,dok me budu gonili
izgoni,i da ću je u vrtloge tvoje ispljunuti kada za umor dođe tren.Da umrem u
ambisu tvome ne marim.Da ne umrem u njemu,uvek ,baš uvek strepim.
No 56.
No 55.
Žensko srce se ne menja tokom vremena, niti se preobražava s godišnjim dobima; žensko srce dugo krvolipti, ali ne umire; žensko srce je nalik na stepu koju čovek uzima kao prostor za svoje ratovanje i klanje, po njoj čupa drveće i spaljuje travu, stenje joj boji krvlju, zemlju ispunjava kostima i lobanjama, ali ona ostaje mirna i spokojna, ostaje sigurna. Proleće u njoj ostaje proleće, a jesen je i dalje jesen, sve do kraja vremena.
No 54.
I tako, jednoga dana ona je rodila raspevanu ćerku, ali nije znala šta da čini sa njome, jer sama nije imala majku.
No 53.
You
Cannot match its beauty…
And even if you could match its beauty
You cannot make it continue
And even if you could make it continue
You cannot make it everywhere
And even if you could make it everywhere
You cannot match its infinity.
And even if you could match its infinity
You could only do that
Using it
Itself.
This is why
There is no other world
And
Eric Green
No 52.
Idem.
Padnem
Namestim krunu.
Idem dalje.
No 51.
No 50.
Poznavala sam u detinjstvu pticu
srca sitnog kao lešnik,
a umrla je od tuge
već u treću zoru
kad su joj ljudi oteli
gnezdo i goru.
I sećam se nekog starog
tužnookog pseta
koje je imalo snage
da skapa od žalosti
kada je nestalo drage
ruke iz koje primalo
milovanja, udarce i kosti.
Samo sam ja preživela
smrt voljenog bića,
i mnogo mi se dragih prijatelja
izgubilo u dubini mraka,
preživela niz izdaja, i kleveta,
i rastanaka,
i opet mi se hoće
sunca i sveta.
Desanka Maksimović
No 49.
-Ma, s dušom ti je lako, jasmine moj,ona ti je kao omiljena haljina...kako god da si raspoložena ona ti dobro stoji.
-Šta ti znaš o haljinama,kad si ceo život u krpe umotana ko mumija! Samo oči imaš...
-Pa to je najvažnije! Da vidiš kad dolazi noć, i kad se rađa dan. Mesečina drugačije sjaji od sunca .Ko se na mesčini ogreva taj čađ u srcu pronosi ovim svetom ,a i dalje...
No 48.
Oduvek sam sam zazirala od žena, a posebno muškaraca, sa malim nosem.Dok je moj napeto štrčao , kao ključ od ludnice, i zaklanjao mi pogled levo dole i desno u stranu, duboko sam sumnjala u njihovo poštenje i celovitost, i svoju tananost.
No 47.
No 46.
Količina njenog bezobrazluka je direktno proporcionalna količini nesreće, davno i duboko zakopane u pustinji, u blizini fatamorgane. Svakog jutra kada se probudi, ona hita na to vrelo da se natankuje svežom iluzijom, koju posle besomučno pljuje svuda i na svakoga, ko joj se učini iole nedokučiv.Vremenom je iz njenih pora, i telesnih otvora počeo da se širi neopisiv zapah sebičnosti i drugih zelenih otrova što štipaju za oči, jetru i srce. Svuda gde je stigla a gde nije doprla , ona se razmetala svojom zatucanošću koju je dijamantski precizno izbrusila, uglavnom na omekšalom egu izbezumljene sredovečne gospode, što su trošili na nju svoje besplodno vreme, neušeđeni novac, i demodirane spavaćice svojih biviših žena. Jadnica,šaputale su žene. Gracija ,roptali su muškarci. Cveće je gordo ćualo...
No 45.
-Zašto se ne krećeš?
~Ne umem.
-Od kada to ne umeš?
~Sada i ponekad. Ne umem.
-Šta tu ima da se ume!? Samo
ustaneš!
~Ne mogu. Pod je jači od mene.
-Taj pod? Takav, takav
neravan, neozbiljan, tu na drugom spratu?
~Jak je kao 4 grča i 2 mamurluka..
-Koji grč?
~Grč telesni, presretač i tiranin. Kad poraste želi da bude paraliza. Sve
pokretno da njemu pripadne.
-Gde ti je taj grč?
~Sad mi nije nigde.
-Pomeri se, bre! Šta nije u redu sa tobom?
~Nedostaju mi šuplje kosti ptičije.
-A gde su ti krila?
~Nisu izrasla.
-Kako nisu izrasla?
~Nisu.
-Šta si im uradio?
~Ništa.
-Šta si im uradio?!
~Ništa.....Samo sam im pricao price pred spavanje.
-Kakve priče?
~Obične priče pred spavanje! O vrtoglavici, o Ikaru, visinama,
slobodnom padu...
- Jasno. Hajde sad
se pomeri već jednom.
~Trom sam.. kao bezbroj lenjosti i pregršt nemrdnodupetosti.
-Ajde, samo glavu... Tu je
volja najkraća.
~Mogu da mrdnem nozdrve.
-Mrdni nozdrve i mrdni to
dupe!
~Zasto?
-Imas samo jos 34 minuta.
~Evo, evo...
Paul Valery
No 44.
U mojim snovima je sada opet jesen, i noć, i posle Tebe ostalo
je malo nepometenih senki i mirisa na voće. Čekajući Te opet,pomela sam sobu i
ukrasila je cvećem,očešljala se češljem od kozijeg roga, ali moji snovi ostali su nepometeni, i moja kosa u snu je čupava i nema cveća koje miriše na javi, a cveta u snovima, i nema češlja koji
može očešljati tebe i mene.
Pavić
No 43.
Razmišljala sam korenjem, kao samonikla biljka u zapuštenoj seljačkoj avliji..
No 42.
No 41.
Ostari se onog dana kad se ne rekne ni jedna laž.
Kjoši
No 40.
Ja sam šuma i noć tamnog drveća. Ali ko ne zazire od moje tmine, naći će pod mojim čempresima i obronke obrasle ružama. Promenljiva sam i divlja, i u svemu žena. I to ne vrla! Makar se među muškarcma zvala; duboka, verna, večita, tajnastvena..Iz dna duše volim samo život,i to najviše onda kada ga mrzim.
Nietzsche
No 39.
- Odakle nam dolazi principessa ?
- Sa Venere!
-Zanimljivo. Imao sam prilike da čitam o tajanstvenim stanovnicima te čudne planete, koja ima nepredvidivu trajektoriju oko Sunca, ali nikada i tu sreću da bilo koga sretnem…upoznam…znaci…konacno sam blagosloven.
-Da li ste blagosloveni to ćemo jos da vidimo.
-Kod vas na Veneri, sada bi trebalo da je zima, jel da?
-O da, da…zato sam ja ovde u ovom proključalom loncu. Spuštam se jednom u šest godina na vašu planetu da ogrejem kosti, i isečem nokte..
No 38.
One morning the fox came down the
hill, glittering and confident, and didn’t see me—and
I thought:
Mary Oliver
No.37.
Čvrsta, stiskovita vilica, kao kamen da mrvi, i neskladno lepršava kosa poput svile.
Tvrda anatomija karijatide i osmeh širok kao i ramena,sa kojih se naglavačke strmoglavljuju samo podobni konsonanti i vokali..
Dok korača vreme podrhtava. I pesak . I voda. I male mušmule koje tek što smekšale nisu. Ponekad sama plače u vrtu ispod magnolijinog drveta, a posle se opet pravi pametna, i razbacuje svetlost u svih deset pravaca postojanja. Ali, bore kao svrdlom urezane po licu, precizno, duboko i crno, odaju je. Odaju nameru žira da jedom postane hrast. Ona je majka i glumica. Ona je rodila glumicu koja glumi majku.
No 36.
Dva biserna niza i dva bledunjava smaragda, utisnuti u brdo žabokrečivog blata nemarno sakupljenog sa vrha i sa dna. Ogromna kao planina i krhka kao nevažna misao, sklepana u čekaonici opštinske pisarnice jednog običnog prepodneva.
Nosi svoj telesni i duševni tovar kao pretovarena carska
galija. Teško, tromo i uzaludno. Ljubavnica bez ideala, stisnuta između dve svoje dojke, dva svoja guza, dva svoja dana..Gladna,pusta i prazna,kao manastir opustošen posle silovanja i pljačke. Oplakuje usud, daljine i sebe, ali njene suze ostavljaju na licu alabasterni sjaj i nadu, bez rovova i pokrova. Voli sve što je skupo i mrzi sve lepo , uključujući i samu sebe.
galija. Teško, tromo i uzaludno. Ljubavnica bez ideala, stisnuta između dve svoje dojke, dva svoja guza, dva svoja dana..Gladna,pusta i prazna,kao manastir opustošen posle silovanja i pljačke. Oplakuje usud, daljine i sebe, ali njene suze ostavljaju na licu alabasterni sjaj i nadu, bez rovova i pokrova. Voli sve što je skupo i mrzi sve lepo , uključujući i samu sebe.
No 35.
No 34.
Kroz nju svako može da prođe. I glas i čovek. Izdužena kao vibrirajuća figura koja se prostire u nedogled.
Toliko, da je niko ne pamti.
No 33.
No 32.
No 31.
A, po meni, ja sam pogrešila planetu.
No 30.
Njene ruke su poput dve lopate labavo prikačene za mlohava ramena, ispod kojih se nadima nešto što liči na jednu veliku sisu. Tim lopatastim šakama sa kojih , kao bavarske debrecine štrče prsti , ona ubada brojeve na kasi kao da trebi vaške. Brljavo našminkane oči uokviruju pogled ispran i vodnjikav kao kod mrtve ribe. Usne ne poznaju osmeh. Samo prekor. Ili prezir. U ovom životu ona je kasirka u mesarnici, a u sledećem , nada se, biće gazdarica. U međuvremenu, soritra mušterije i proklinje životinje, ne zato što ih žali , već što im je i umorenima, sluga.
No 29.
Lepota nije u proporciji, nego u harmoniji nesklada.
I količini svetlosti..
No 28.
No 32.
A, po meni, ja sam pogrešila planetu.
No 30.
Njene ruke su poput dve lopate labavo prikačene za mlohava ramena, ispod kojih se nadima nešto što liči na jednu veliku sisu. Tim lopatastim šakama sa kojih , kao bavarske debrecine štrče prsti , ona ubada brojeve na kasi kao da trebi vaške. Brljavo našminkane oči uokviruju pogled ispran i vodnjikav kao kod mrtve ribe. Usne ne poznaju osmeh. Samo prekor. Ili prezir. U ovom životu ona je kasirka u mesarnici, a u sledećem , nada se, biće gazdarica. U međuvremenu, soritra mušterije i proklinje životinje, ne zato što ih žali , već što im je i umorenima, sluga.
No 29.
Lepota nije u proporciji, nego u harmoniji nesklada.
I količini svetlosti..
No 28.
No 27.
Tako je normalno čeznuti za jednim čovekom, popuniti prazninu sa drugim, i biti čežnja mnogima. Milioni ljudi funkcionišu po principu duševne prostitucije. To je tako normalno(!)
No 26.
No 25.
Ona je naša Velika Majka
I Bog naš u nama.
I Bog naš u nama.
Dragan Simović
No 24.
Promoterka post socrealističkog modnog trenda, u svakoj prilici je nataknuta na ekstremno visoke štikle. Šminka se umereno ali uporno. Njena,provereno patetična slovenska duša, visi raščepljena između Josifa Brodskog i prozapadne subkulture. Kad je tužna piše pesme, laku prozu i plače sa strašću osuđenika na smrt, a kad je povremeno i kratkotrajno srećna želi da deluje nevino i pretenciozno odejdnom.
Ovaploćenje tog paradokosalnog ideala pronalazi u šizofrenom mimohodu sa muškarcem samo tri puta starijim od sebe.On je ključar i dželat njene bizarne duše, takođe odjednom.U povremnim susretima igraju školice,tako što niko ne mrda iz svog polja. On iz parafilije, ona iz nimfomanije.
No 22.
No 21.
Olim lacus
colueram, Once I lived
on lakes,
olim pulcher
extiteram, once I looked beautiful
dum cignus ego
fueram. when I was a swan.
Miser, miser! Misery me!
modo niger
et ustus fortiter! and
roasting fiercely!
No 20.
Prvo su se rodile njena majka i maćeha, a posle se rodila Ona. Onda je druga odjednom postala prva,a prva se preobratila u ožiljak koji će vasceli život da peče. Onda se rodilo njih šestoro.Onda je Ona morala da im bude prva. Onda su je gonili da u ponoć rasteruje vile od konja i da im rasplete umršene grive.Onda je nisu voleli. Onda je ona bežala na dženariku da posmatra svet. Onda su je udali.Onda je pobegla. Onda su je jurili. Onda se sakrila. Onda je opet nisu voleli.Onda se udala.Onda je on već imao dve žene.Onda je on tukao. Onda je ona opet bežala. Onda nije našla dovoljno visoku dženariku. Onda je postala prva. Onda je on umro.Onda su došle vile i polomile dženariku.Onda je ona uvenula, pa se skamenila,pa se naljutila.
-Oj živote,jebem li ti majku, i kad budem umrla ima da te se sećam!-
No 19.
Da li je lezbejka žena?
She is
the wind…
she is
the wind you never leave behind
black cat
you killed in empty lot, she is
smell of
the summer weeds, the one who lurks
in open
childhood closets, she coughs
in the
next room, hoots, nests in your hair
she is
incubus
face at
the window
she is
harpy on
your fire-escape, marble figurine
carved in
the mantlepiece.
She is
cornucopia
that
wails in the night, deathgrip
you
cannot cut away, black limpid eyes
of mad
girls singing carols behind mesh, she is
the hiss
in your goodbyes.
Black grain
in green jade, sound
from the
silent koto, she is
tapestry
burned
in your
brain, the fiery cloak
of
feathers carries you
off hills
when you
run flaming
down
to the
black sea
Diane di
Prima
No 17.
No 16.
Da i noć na tebe svile prospe...
Crnjanski
No 15.
No 14.
Prošlost nikada ne napušta lutkino lice.
Basho
No 13.
Dakle, šta to jednu osobu , jednu ženu čini lepom?
Moj elokventni prijtelj, koji je pretendovao da postane moj vodič kroz krizni period, samouveren i bizaran kao Gustav Klimt, imao je nekoliko brilijantnih teorija,koje su mi se skoro podjednako svidjale. Ono što mi se nije svidjalo je to, što ima veće sise od mene, stomak kao tek porodjena žena , i šestostoslojni moral ubice sa dečjim licem, te sam ga ignorisala, sve skupa sa njegovim teorijama. Imala sam nesnosnu potrebu da , barem na par sati nekako izadjem iz sebe, sednem za susedni sto, i promatram tu ženu preko puta, ne bih li je nekako postavila u odgovarajuci ram, i otkrila tajni sastojak činjenja i nečinjenja.
No 12.
No 9.
No 6.
No 16.
Da i noć na tebe svile prospe...
Crnjanski
No 15.
No 14.
Prošlost nikada ne napušta lutkino lice.
Basho
No 13.
Dakle, šta to jednu osobu , jednu ženu čini lepom?
Moj elokventni prijtelj, koji je pretendovao da postane moj vodič kroz krizni period, samouveren i bizaran kao Gustav Klimt, imao je nekoliko brilijantnih teorija,koje su mi se skoro podjednako svidjale. Ono što mi se nije svidjalo je to, što ima veće sise od mene, stomak kao tek porodjena žena , i šestostoslojni moral ubice sa dečjim licem, te sam ga ignorisala, sve skupa sa njegovim teorijama. Imala sam nesnosnu potrebu da , barem na par sati nekako izadjem iz sebe, sednem za susedni sto, i promatram tu ženu preko puta, ne bih li je nekako postavila u odgovarajuci ram, i otkrila tajni sastojak činjenja i nečinjenja.
No 12.
Zvezdo
Danice, po bogu sestrice,
Da
noćas pređeš devedeset sela,
Devedeset
padina, devedeset momaka,
devedeset
devojaka.
Što
god oči ima u men' da pogledne,
Što
god ruke ima, men' da zagrli,
što god
noge ima, za mnom da pođe.
Narodna bajalica (Devojačka..)
No 11.
Ona nema koga da bira, pa ipak, kako je teško povući se iz sveta.
Hosai
No 10.No 11.
Ona nema koga da bira, pa ipak, kako je teško povući se iz sveta.
Hosai
No 9.
On je, mozda mislio na mene tih dalekih i dugih meseci, dana i sati. Ne znam zašto mi je to rekao dva puta,kad je bilo
dovoljno samo jednom. Možda njemu nije. Ja sam se tih dana,bas spremala, da se spustim u rudnik i krenem sa iskopavanjem dragog kamenja,neophodnog
za spravljanje žive ograde.Bila sam osmislila savršeni projekat
zaštitno-upijajuceg zida ,koji bi se prostirao od mene do beskraja.
Obema nogama
sam već bila zaorala do kolena,napucana da, do jezgra zmeljinog stignem za samo
tri četvrtine dana,kad se pojavio on,sa svojim sumnjivim planovima, i jos
sumnjivijim predlozima i odložio moje neimarske radove za daleku budućnost.Prvo
me je tešio ,mada nije imalo razloga za to,onda mi je predložio da skinem sve
sa sebe i da razgovaramo kao dva sasvim obična bića.Progutla sam knedlu,i
pustila haljinu da sklizne kuda hoće. I stajali smo nagi ,jedno naspram drugog
bez stida i srama.On prezasićen i tup.Ja gladna i obamrla. Isti!
No 8.
Ernesta Deltuvaite
No 7.
No 6.
One su negovale svoju dobrotu u malim saksijama, kao Mandragoru , i zalivale su se njenim sokovima samo u dane Purima, kada je
beznadje dostizalo onu tacku kad krv u
venama zaboli…drugiom nekim danima , kada su verovale u svoju
eksplicitnu posebnost, te iste otrove su ubrizgavale jedna drugoj.
Pavić
No 5.
May my heart always be open to little
birds who are the secrets of living
whatever they sing is better than to know
and if men should not hear them men are old.
May my mind stroll about hungry
and fearless and thirsty and supple
and even if it’s sunday may i be wrong
for whenever men are right, they are not young.
(Unknown)
No 4.
Uvek prvo lakiram nokte desne ruke...
No 3.
No 2
Njen je narod ,kaže, uvek bio
siromašan i gladan,te nije imao ni vremena ni motiva da od obroka pravi
religiju.
Jelo se da bi se živlo, a živelo
se da bi se dalje mučilo i parilo.Kome je onda bilo do lepote hranjenja.Hlebovi
su im uvek bili tanki kao komad uštirkane tkanine,tek toliko da
se zamisli toplina.Pečeni na
kamenu zagrejanom vatrom od kamilje balege.I tako vekovima.Trebalo je
nadmudriti pustinju. Ni od
čega stvorili umetnost. Umetnost zavaravanja čula.Uvek mnogo –nikada dovoljno.
No 1.
Zašto si me svojim
paklenim činema istrgao iz spokoja mog ranijeg života…
Sunce i mesec umilno su
mi sijali,budila sam se
ispunjena blaženim mislima, u osvit sam odlagala svoje spise i predavala
se molitvi. Nista rđavo nisam vidjala,jer oči nisam imala..nista rđjavo nisam
slušala ,jer uši nisam imala……Ali,osveticu se vec.
Ahim fon Arnim
No 0.
Feeling a beat of your heart
body thrills
blood boils
pulse races
brain brightens
heart sings
desires multiply
lost soul finds a direction.
body thrills
blood boils
pulse races
brain brightens
heart sings
desires multiply
lost soul finds a direction.
Unknown
Нема коментара:
Постави коментар