SUNČEVA VAGA

Vreme je tvrdoglava stvar . Čvrsta i gusta. Zid visok i gromadan, i uopšte ne mari za one koji se odvoje od ljudi.

/Mahfuz/

Šta ćeš da napraviš od kamena,zid ili most...?

Odluka je  na tebi.

U doba vladara sveta Murathana sina Selimova

Dobrotvor, Gospodar Mehmed-paša

odani veliki vezir trojice vladara podiže

najveću zadužbinu;neka mu je Bog primi.

U čistoj nameri na reci Drini svojom revnošću

sagradi veliki most.

Građevina mu ispade tako divna da se onome ko je vidi

čini,da zrno bisera stoji u vodi, a nebeski svod mu je školjka.

Daj Bože da zgrada njegove sreće i života bude čvrsta!

Daj mu Gospode sve što želi na ovom i onom svetu!

Nihadi mu reče hronostih,neka ga blagosilja ko ga vidi;

Mehmed-paša sagradi ovaj most na vodi.

            

-Nihadi (1577)-

...iz kandži  zlog gavrana istrogoh jednu divnu prepelicu i ulovih jednog  sokola pre saznanja ljubavi..

Kiše , bujice i poplave odnele su tragove gradnje, a most  na Drini , sve manje verovatan što se duže zadržavao u svesti stanovnika Sokolovićeva kraja.Čvrst i postojan kao i vezirova slava, počinjao je da živi  legendom  i najlakše tim putem dospeva  do saznanja začuđenih baštinika. Veliki Vezir nikada nije video most  kojim je svoje zemljake  podsetio na velilinu  carstva , na svoju dušu, za koju će se  jednoga dana i oni pomoliti , i na to  najzad, da on svoj rod  nije zaboravio. Vezir je izvesno morao čuti  kakvim  je tragom  njegova štedra ljubav prema zavičaju  zablistala i kakvo  je čudo stvorio Mimar Sinan među njihovim brdima  na plahovitoj reci.

Postoji predanje   da se Mehmed –paša pred svaki  susret sa sultanom povlačio  na nekoliko trenutaka u jednu odaju, potpuno praznu, gde  su se jedino nalazile njegove haljinice u kojima je doveden  u Stambol;njegov čobanski štap i tikvica. To je , kaže se, činio da se u bogatstvu seti svoga porekla, i opomene se pravde o koju se ne sme oglušiti.

Mehmeda Sokolovića su uzneli  značajni  i složeni procesi , i ujedno i mesto  koje je dobijao u istoriji, književnosti, kultovima i predanju. Njegov istorijski identitet se  za života sabirao u slojevima porekla i iskustva, u sadržaju i snazi karijere da bi  kao  u svemu naročit  rob, svojim gospodarima postao  pouzdan  gospodar. Samoga sebe u svojoj složenosti, Sokolović kao da je slobodno saopštavao  svojoj sredini i  onoj  iz koje  je potekao. Uspeo je da preživi dvojicu vladara kojima je ujedno bio i rob i gospodar, da bi nastradao  igrom slučaja i nepažnjom dok je služio,  postepeno potikskivan od  trećeg. 

Do vremena koje je obuhvatalo vrhunac  osmanske moći, slobodno  rođeni muslimani  nisu mogli da budu uključeni  u sastav dvora. Tako da su jedino slobodno rođeni  hrišćani , u jednom trenutku islamizirani, mogli da imaju karijeru u imperijalnoj  hijerarhiji. To pravilo bilo je  naizgled paradoksalno , i nisu ga ni savremenici  dovoljno razumeli  ni odobravali. Od  sultanovih  službenika se očekivala apsolutna poslušnost, a nju je mogla postići samo elita  lišena svih  ličnih sloboda, i istrgnuta iz porodičnih korena, i veza koje su ti koreni podrazumevali.

Zapažen tek u času kada  je  postao admiral, Mehmed Sokolović je, kao  i drugi , ušao u istoriju  vidljivo okrnjena života, iako  je to zaslužio možda manje nego  i jedan od nosliaca moći kuće Osmanove. On je imao  snage za celovit, stalno povezan, od početka  zapamćen i porukama  rečit život  i to je stvorilo jezgro njegovog karaktera ,oredilo  izuzetnost  njegove pojave i ušlo u temelj  njegovog uspeha i slave. Kada je to, mada kasno, uočeno, mnogi su se sa žiškom  u ruci , počeli vraćati  u prošlost i po mraku  tražiti  izgubljene delove  njegovog života. 

Bio je  veliki vezir 15 godina. Sa svoja dva metra, bio je izgleda  najviši od velikih vezira u osmanskoj istoriji. Još su se osmanski isotričari slagali , da su  od ukupno 36 sultana i 201 vezira, u celokupnoj  imperijalnoj istoriji , Sulejman Veličanstveni i Mehmed Sokolović zaslužili  posebno, najistaknutije mesto, i da su mnogi  od njihovih  nastavljača, u dugom vremenu  koje se nakon njih odvijalo, bili  nedostojni  samoga njihovog imena.

 Srpski letopisac je u godini  kada  je Sokolivić ubijen,zabležio čudne reči:

-I togda, povrati se zakonu  prestupnik Mehmed paša.-  (!)

  Radovan Samardžić

/Foto; Slavko Pjevčević/

"Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek."

                                                                                                                                                                                                                                                                     -Ivo Andrić-






 O PRIČI I PRIČANJU...



GOVOR  IVE  ANDRIĆA  PRILIKOM DODELE NOBELOVE  NAGRADE

Moja domovina je zaista "mala zemlja među svetovima", kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona dâ svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.

Nešto teži i složeniji je drugi deo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi sa pripovedačkim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom.

Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže nešto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkih dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da "pisci nisu dobre sudije svojih dela". Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: "Umetnikovo je da stvara a ne da govori!" Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija.

Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča sâmo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sâm sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.

Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sâmi stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da sa lakoćom kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjerm istorijskih podataka i društvenih pojava, jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: "Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane." Ukratko, sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo sâmo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne reči: "Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui." (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti.)

Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.

Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.

                                                                                                                                                                                                                                    (foto: Slavko Pjevčević)